Sami protiv/sa sistemom

Ovaj tekst je deo priručnika realizovanog u okviru projekta E.U.R.E.K.A! emancipirani:e i ujedinjeni:e u regenerativnoj edukaciji za klimatsku akciju.
tekst napisao: Radovan Božović (Zelena tranzicija)

Sami protiv/sa sistemom

Pitanje odnosa kolektivne i pojedinačne odgovornosti u borbi protiv klimatskih promena je jedno od najčešće postavljanih i ključnih za uspešnu komunikaciju. Cilj ovog teksta je da vam prenesemo neka iskustva koja će pomoći da lakše iskomunicirate ovu dihotomiju i lakše prenesete svu problematiku teme koja nema jasan odgovor.

Počnimo od toga kako možemo definisati lično i sistemsko.

Lični nivo bi mogle biti odluke koje se tiču našeg stila života i svakodnevnih problema. Recimo odluka da promenimo ishranu i počnemo da jedemo značajno manje mesa zbog uticaja koji industrija mesa ima na životnu sredinu.

Sistemski nivo možemo definisati kao odluke koje se donose na nivou lokalne ili državne uprave, ali i sporazume među vladama. Recimo propisi koji se tiču emisija gasova staklene bašte. 

Mislimo da ova dva sistema nemaju jasnu podelu već da se stalno prepliću i da se odluke i delovanje na ličnom nivou prelivaju u sistemski nivo i obratno - da odluke na nivou vlada oblikuju naš svakodnevni život i delovanja.

Ovo možemo posmatrati kroz nekoliko prizmi. Jedna bi bila vremenska. Mišljenja smo da nije delotvorno baviti se korenima problema i prošlošću. Jasno možemo optužiti kolonijalne sile 19. veka za većinu problema životne sredine koje danas imamo. Možemo gledati istorijske podatke o potrošnji fosilnih goriva, možemo jasno imenovati odgovorne ali sve ovo nas neće dovesti do rešenja. Mnogo je bitnija neposredna budućnost i odluke koje se tiču rešavanja današnjih problema. Tako gledano možemo reći da je odgovornost na onima čije odluke mogu imati najviše uticaja u budućnosti. Ako gledamo na to ko su najveći zagađivači danas, doći ćemo do toga da su to najveće svetske kompanije i vlade kao i institucije ekonomski najrazvijenijih država.  Ono što možemo reći sa priličnom sigurnošću je da su sistemske odluke efikasnije od individualnih, i da nemamo vremena da čekamo da svaki pojedinac prihvati promenu. 

Drugi način kako možemo posmatrati odgovornost jeste na osnovu toga kako se donose odluke. Veliki broj odluka na nivou sistema se donosi bez jasnih konsultacija sa strukom i ne moraju biti nužno odluke koje dugoročno rešavaju problem klimatskih promena. Odlika dobrih sistemskih odluka je da se zasnivaju na naučnim osnovama i da su donesene u saradnji sa strukom. Takođe, može se pričati i o delotvornosti ovakvih odluka koje često ostaju na nivou papirnih odluka odnosno postoje samo u obliku propisa koji se ne primenjuju. 

Ovako možemo gledati i na lične odluke koje nisu zasnovane na jasnim informacijama. Tačno je da možemo meriti naš lični uticaj na životnu sredinu. Ovo se obično radi računanjem ekološkog ili ugljeničnog otiska. Ovo mogu biti korisni alati za podizanje svesti o čovekovom uticaju na životnu sredinu ali treba razmišljati i o tome da oni nisu savršeni. Pre svega to su modeli koji su generalizovani i ne uzimaju u obzir sve specifičnosti nečije situacije te samim time ne moraju biti precizni. Druga jako bitna stvar je da je naš uticaj na životnu sredinu dominantno određen društvom u kome živimo, što se neće promeniti našim ličnim odlukama. 

Bitno je i shvatiti i da lične odluke nisu razlog za kritiku samog sebe niti drugih, često su određene situacijom u kojoj se neko nalazi. Ovo sigurno dovodi do raskola, a nikada do rešenja. Teško je proceniti koliko su lične odluke bile ispravne ili ne jer nema jasnih merljivih pokazatelja. Potpuno je ispravno odvojiti vreme za sebe i odmarati. Potpuno je ispravno povremeno uraditi nešto što nije sasvim u saglasnosti sa principima kojih se pridržavamo većinu vremena. Možete se pridržavati i mota "odmor je otpor", jer kada nismo produktivni klimatski smo efikasniji.

autor ilustracije: Jasmina Pavlović

Još jedna odlika dobrih odluka je da u obzir uzimaju živi svet jednako koliko i ljudsko društvo. Na primer jedna od najviše pominjanih tema jeste prelazak na obnovljive izvore energije. Ovo može biti u isto vreme izvor problema kao i rešenje. Na primer trenutno je u Srbiji aktuelna problematika iskopavanja litijuma. Sa jedne strane litijum je postao veoma tražena roba zbog povećanog korišćenja obnovljivih izvora energije i potrebe da se tako proizvedena energija koja nije stalno dostupna skladišti. Sa druge strane tu je problem velike količine zagađenja koja se stvara u toku iskopavanja litijuma i dugoročne štete koju će ostaviti u lokalnim ekosistemima. Ovakva odluka ima više problematičnih tačaka ali ćemo pre svega istaći nejednakost. Donela ju je mala grupa ljudi bez konsultacije zajednice koju ona najviše pogađa. Takođe, ova odluka stavlja ekonomski rast i profit jednog dela čovečanstva ispred dobrobiti drugog dela. Ovo vremenom dovodi do gubitka poverenja u institucije. 

Gubitak poverenja u institucije ne mora nužno biti loš. Može dovesti do ujedinjavanja lokalne zajednice i većeg anagažmana. Tu je bitno naglasiti da se nalazimo u istorijski potpuno novom trenutku. Problemi klimatskih promena su nešto sa čime se naši preci nisu suočavali. Novi izazovi traže i nova rešenja kao i mišljenje van ustaljenih okvira. 

Ovo nas dovodi do pitanja utopijskih koncepcija i promišljanja budućnosti. Poslednjih decenija smo suočeni sa porastom pesimizma u društvu. Ovo možemo videti u fikciji gde su distopičke koncepcije budućnosti postale mnogo češće i popularnije. Ipak, ukoliko želimo da promenimo društvo, moramo pokazati i spremnost da te promene zaista živimo, da utopiju sprovedemo bar na lokalnom nivou. Ovde individualne odluke postaju bitne kao primer spremnosti za promenu ili kao pripremanje za život u bitno drugačijem društvu. Smatramo da je ovo veoma bitno u današnjem trenutku i da daje inspiraciju za društvenu promenu koja je neophodna. Ovo ne znači nužno da je potrebno da svi napustimo poslove koje smo do sada radili i postanemo ekološki aktivisti. Ne znači ni da treba da kritikujemo ljude koji to nisu uradili. Potrebno je da razvijemo osećaj za kontekst u kome se svaki pojedinačni član društva nalazi.

Treba da inspirišemo ljude da ono što već rade rade na način koji je ekološki prihvatljiv i dugoročno održiv. Svako može težiti da postane više održiv bez potpunog menjanja sopstvenog stila života. Ovo možemo posmatrati kao skalu, a ne binarnu podelu na ljude koji se ponašaju ekološki odgovorno ili ne. Ovakve isključive podele dovode do produbljivanja podela u društvu, što je kontraproduktivno. 

Poslednja tema na koju ćemo se osvrnuti u ovom poglavlju jeste pitanje obrazovanja, posebno u kontekstu formalnog obrazovanja. Formalno obrazovanje je jedna od osnova društvenog sistema i kao takvo se trudi da održi stabilnost sistema, a ne da ga menja. Zbog ovoga je nerealno očekivati da ono bude pokretač društvene promene. Ovde se zaštita životne sredine postavlja kao dodatno problematična tema zato što je u svojoj suštini izrazito multidisciplinarna i oslanja se podjednako na društvene i na prirodne nauke. Kao takva je nešto sa čime se formalni sistem, koji je fokusiran na kompartmentalizovanje znanja, teško snalazi. 

Mislimo da se ovo može iskoristiti kao prostor za delovanje i da se vansistemskom neformalnom obrazovanju može dati mnogo veći značaj i da ono može biti jasan način da se korisne veštine i nova saznanja efikasno podele među svim pripadnicima zajednice. Ovo može biti posebno efikasno ako se odlučimo na delovanje u radnim zajednicama ili drugim porstorima koji nisu tipični za obrazovanje.

Nadamo se da će vam ovaj presek pomoći u daljem delovanju. Jasnih odgovora naravno nema kao što za jedan sistemski problem nema jasnog rešenja, ali mislimo da su iskustva koja smo ovde podelili korisna. To je i cilj ovog priručnika.