Bazen brige

Ovaj tekst je deo priručnika realizovanog u okviru projekta E.U.R.E.K.A! emancipirani:e i ujedinjeni:e u regenerativnoj edukaciji za klimatsku akciju.
tekst napisao: Radovan Božović (Zelena Tranzicija)

Bazen brige (Pool of worry)

Zamislite scenu od pre više hiljada godina. Grupa ljudi čeka u zasedi. Stpljivo čekaju da plen prođe pored njih sa kopljima u rukama. Život zavisi od njihovog uspeha jer već tri dana nisu ništa uhvatili i glad postaje nepodnošljiva. Sve o čemu razmišljaju je da li će večeras jesti, da li će plen upasti u zamku.

Mi smo kao društvo napredovali daleko od lovaca koji se kriju u pećinama, ali da li smo napredovali kao vrsta? Činjenica je da nismo i da društveni razvoj nije usklađen sa evolucijom čoveka. U nama je i dalje poriv za opstankom koji postoji kod svakog živog bića, i tek kada ga zadovoljimo, u stanju smo da idemo dalje.

Šta ovo znači i kakve ima posledice na komunikaciju i vezu sa klimatskim promenama. Pa krenimo od početka.

Čovek kao i svako živo biće ima instinkt za prežvljavanje koji je duboko usađen u svaku jedinku. To znači da će svako od nas nastojati da obezbedi opstanak sebi i osobama koje su mu najbliže poput uže porodice. U ovome postoji prioritet, ljudi pre svega reaguju na opasnosti koje su neposredne. Prvo će reagovati na akutnu neposrednu opasnost, kao što je recimo divlja životinja koja nas napada ili druga osoba koja pokušava da nas povedi ili ozbiljan zdravstveni problem koji je nemoguće ignorisati. Na drugom mestu su problemi opstanka na kraći rok, poput izvora prihoda, šta ćemo sutra jesti, da li imamo gde da prespavamo. Potom problemi na srednji rok i tako dalje. Što će reći da, ukoliko problem ili opasnost nisu neposredni ni njihov prioritet neće biti visok.

Klimatske promene i kolaps globalnog ekosistema su problemi koje većina ljudi ne oseća kao neposredne, i njima će se baviti tek kada zadovolji osnovne potrebe na srednji li duži rok. U praksi to znači da će ljudi koji su gladni pre razmišljati o tome kako da obezbede naredni obrok, da će nezaposleni pre svega tražiti izvor prihoda. I ovo je potpuno normalno.

Iskustvo je pokazalo da su klimatski aktivisti u većini osobe koje su u većoj ili manjoj meri rešile svoje osnovne potrebe i da im to omogućava da se sada bave manje posrednom opasnošću.

Drugi način kako ovo možete posmatrati je i kao bazen brige ili konačni kapacitet jedne osobe da se bavi problemima. Zamislite to ovako: imate akvarijum koji ima 100 litara, i njega punite problemima. Pogledajmo Mihajlov slučaj. Mihajlo trenutno radi na benzinskoj pumpi i to mu je treći posao ove godine, na prethodna dva je dobio otkaz bez ikakvog objašnjenja i nije siguran da li će i idućeg meseca moći da računa na platu koju trenutno prima. Ova briga će zauzeti 20 litara. Ima ćerku koja je napunila pet godina i iduće godine mora da krene u predškolsko, a nije siguran da li će naći mesto u ustanovi koja je u sistemu grada ili će morati da plati privatnu ustanovu. Na ovu brigu odlazi još 20 litara. Do sada je ćerku čuvala njegova majka koja se poslednjih meseci ne oseća baš najbolje. Išla je kod lekara opšte prakse i on joj je dao uput za pregled magnetnom rezonancom koji će čekati 9 meseci, a trenutno nemaju dovoljno novca da plate pregled privatno. Na ovo odlazi još 30 litara. Takođe, Mihajlovi odnosi sa suprugom nisu baš najbolji i u slučaju razvoda moraće da se iseli iz stana u kome trenutno živi, a nije siguran kako će naći novac da iznajmi stan ukoliko do toga dođe. Na ovo odlazi još 30 litara. Mihajlo jeste čuo nešto o tome da se klima menja, i primetio je da su letnje vrućine sve nepodnošljivije i da već godinama praktično i nema snega, ali danas nema vremena da se time bavi, ima preča posla.

autor ilustracije: Jasmina Pavlović

Da li vam Mihajlo zvuči poznato? Mihajlo može biti bilo ko od ljudi sa kojima komunicirate svakodnevno. Bilo da je to na poslu ili na nekoj žurci. On nije osoba koja negira klimatske promene, ali prosto ne nalazi vreme i kapacitet da uradi nešto po tom pitanju.

Mnogo osoba sa kojima komunicirate su u istoj situaciji. Zato ih ne treba kritikovati već prići konstruktivno. Možete istaći da i pored toga što nemaju vremena ni kapaciteta da se uključe u neku veću akciju mogu pružiti podršku na druge načine. Ponekad je dovoljno samo prisustvo, ponekad samo nekoliko reči podrške može mnogo da znači.

Naša preporuka je da vođeni ovim informacijama budemo manje kritični prema ljudima sa kojima komuniciamo i da probamo da shvatimo njihovu perspektivu. Svako ima svoj lični bazen brige i ne smemo unapred pretpostavljati šta se sve u njemu nalazi. Pasivne učesnike odnosno simpatizere možemo posmatrati i kao mrežu podrške aktivistima koji su previše često nedovoljno ili nikako nagrađeni za svoj angažman.

Ovaj pojam se u nauci često definiše i kao konačni rezervoar pažnje, predstavljen kroz vreme koje smo u stanju da posvetimo postojećim i novim problemima koji nas više ili manje ugrožavaju. Iako postoje razne kontroverze u pogledu ispitivanja ovog fenomena, više istraživanja je našlo negativnu korelaciju između ekonomskih problema i pažnje posvećene klimatskim promenama.

Ono što je bitno istaći u komunikaciji je da su klimatske promene i kolaps globalnog ekosistema problemi koji pogađaju čitavo društvo i da nema mesta na planeti koje nije pogođeno, već da postoje samo mesta koja su više ili manje pogođena, odnosno ona koja do sada nisu osetila posledice klimatskih promena na način kako su to osetile druge regije. Treba pokazati razumevanje da neki od sagovornika imaju probleme koji su im u tom trenutku preči i ugrožavaju njihov stil života više nego klimatske promene, ali takođe treba naglasiti da su klimatske promene često  veoma bitan faktor u stvaranju ekonomskih problema i da neće prosto nestati. Takođe, teba naglasiti da su problem koji utiče na sve slojeve društva, a najviše pogađa ljude koji su na margini, i da su nažalost  najugroženiji oni koji imaju i mnoštvo drugih poblema koji ispunjavaju njihov rezervoar brige. 

Drugi problem sa kojim se suočavamo u komunikaciji jeste prebacivanje krivice. Više puta sam se susreo sa sagovornicima koji problem klimatskih promena percipiraju kao problem koji je stvorio neko drugi i da taj drugi treba i da ga rešava. Cilj ovog teksta nije da se bavi time koliko je ko emitovao ugljen dioksida u poslednjih deset godina ali ćemo ipak istaći da su najveći  zagađivači u isto vreme i 20 najvećih kompanija na svetskom nivou. 

U ovakvim slučajevima preporučujemo da ne negirate odgovonost državnih institucija i multinacionalnih kompanija, ali da i pored toga naglasite da su klimatske promene problem koji traži angažovanje čitavog društva. Možda neki mali koraci na individualnom nivou ne izgledaju kao nešto bitno i svakako neće rešiti problem ali mogu imati drugu vrstu značaja. To je širenje ideja. Da objasnimo ovo u praksi. Mirjana je društveno svesna osoba. Zanima je šta se dešava u gradu u kome živi, ali i u širem društvu. Godinama čita o ekološkoj katastrofi i klimatskim promenama, ali do sada nije naišla na savet šta može da uradi kako bi pomogla rešenju problema. Ona je osoba koja vodi svoj posao i zauzeta je više od 40 sati nedeljno. Rešila je da u svojoj prodavnici zdrave hrane ukine jednokratnu ambalažu. U početku ovo je stvaralo problem, mnoge mušterije nisu navikle na to da nema najlonskih kesa, neki su prestali da dolaze ali ubrzo se pojavila nova grupa mušterija koje su baš to želele. Mirjana je bila pionir, i verovatno nikada ne bi uspela da nije bilo mreže podrške ljudi koji su promovisali njenu radnju na društvenim mrežama i preko medija. Nekoliko godina kasnije Mirjanina praksa je postala nešto sasvim uobičajeno i većina radnji je prestala da koristi jednokratnu ambalažu što je imalo veoma pozitivan efekat na lokalnu deponiju. 

Šta možemo zaključiti iz ove priče? Mirjana je shvatila da i lokalne akcije imaju efekat. Da njena odluka možda ne izgleda značajno na globalnom nivou ali da je u mogućnosti da napravi promenu u lokalnoj zajednici. Svesna je da njena odluka nema istu težinu kao i odluka donešena od strane gradske uprave, ali nije zanemarila moć lokalne zajednice i mogućnost njenog organizovanja. Ovo je primer kako i male odluke mogu imati značaj ukoliko postoji mreža podrške. Mislimo da je to ono što treba potencirati kod sagovornika - možete misliti da je odgovornost na nekome drugome ali i pored toga budite mreža podrške pojedincima u vašoj zajednici. Možda vam se čini beznačajno, ali vašim komšijama je podrška veoma bitna.