Iza horizonta - promišljanje novih ekoloških vizija i narativa

foto: Sam Hallett

Ovaj tekst je deo priručnika realizovanog u okviru projekta E.U.R.E.K.A! emancipirani:e i ujedinjeni:e u regenerativnoj edukaciji za klimatsku akciju.

tekst napisao: Saša Petrović

Prolog

Autor teksta je inspiraciju za ovaj deo priručnika večinski crpeo iz dela Artura Escobar-a “Designs for the Pluriverse”. Ovo kapitalno delo kolumbijsko-američkog antropologa, na eruditski način prikazuje filozofiju, imaginaciju i bogatstvo misli domorodačkih naroda, kao i raznih drugih progresivnih ekoloških mislioca i vizionara, na temu odnosa čoveka i prirode. Mnoge teme koje ovaj tekst pokušava otvoriti, su dublje i kvalitetnije, te sa daleko većim znanjem i umećem, prikazane i obrađene u navedenom Escobarovom delu.

Kada pričamo o klimatskim promenama ili klimatskoj krizi u kojoj se nalazimo, komunikacija ovog globalnog procesa se u mainstream javnom diskursu, svodi na saopštavanje raznih naučnih podataka o zagrevanju planete i posledica koje taj proces uzrokuje. Naučno je dokazana činjenica da se planeta zagreva i da to dovodi do različitih poremećaja vremenskih i prirodnih ciklusa koji se negativno manifestuju po život ljudi i ostalih bića, a u krajnjem smislu, dugoročno predstavljaju pretnju po egzistenciju večine živog sveta na Planeti. Na tragu ove logike, možemo si postaviti pitanje; Ako znamo da zagrevanje planeta iznad 1.5 stepena Celzijusa, predstavlja takvu opasnost po život na Zemlji, (a sada smo na oko 1.2 stepena) zašto mi kao vrsta ne preduzimamo zaista radikalne i sveobuhvatne mere da bi zaustavili zagrevanje planete, a samim time i sprečili sve moguće posledice po Planetu?

Na ovo pitanje se ne može dati jednoznačan odgovor jer se ljudska vrsta nikad nije susrela u svojoj istoriji sa toliko kompleksnim problemom koji utiče na celi planet i život svih ostalih vrsta, biljnih i životinjskih. Jednoznačan odgovor prirodnih nauka jest, da bi se sprečilo daljnje zagrevanje planete, treba smanjiti GHG emisije. Kada sve promatramo kroz prizmu smanjenja GHG emisija, onda se cela problematika klimatskih promena dominantno stavlja u ekonomsko-tehnološki narativ. Tehnologija se predstavlja kao alat koji će nam rešiti sve probleme vezano za proces klimatskih promena, a razvoj tehnologije će stimulirati razvoj ekonomije i tako otprilike se vrti ta jedna te ista priča u začaranom krugu. Slušamo o tome će stvari popraviti kada promenimo tehnologije proizvodnje energije, pređemo na električne automobile, kada naučimo bolje iskoristiti prirodne resurse kroz reciklažu itd. Onog momenta kada promenimo način proizvodnje svih dobara i usluga te način korišćenja prirodnih resursa da emitujemo šta manje GHG emisija, mi bi smo trebali biti na korak do rešenja celog problema. Nitko ne poriče da nauka i tehnologija kao alat imaju značajnu ulogu u procesu rešavanja klimatske krize, međutim, ovakav tehnokratski pristup baziran na promeni načina proizvodnje i promeni konzumerističkih obrazaca, ne predstavlja celovito, holističko rešenje problema ekološke i klimatske krize.

Razlog zašto ne predstavlja celovito rešenje ovako kompleksnog problema leži u tome što ovakav način percepcije problema klimatskih promena, izuzima iz računice esencijalnu dimenziju ljudske psihe, dimenziju duha i svesti. Ukoliko se problematika klimatske i ekološke krize i svi njeni procesi sagledavaju isključivo kroz materijalistički i deterministički način, kroz perspektivu zasnovanu na objektivnim i merljivim premisama, mi izostavljamo celu jednu dimenziju čoveka koja svesno i nesvesno donosi razne odluke koje su bazirane na emocijama. Način na koji mi percipiramo realnost, svesno ili nesvesno kreira naš život u ovom svetu. Način na koji percipiramo određene stvari i procese definiše i naš odnos prema tome. Isto važi i za priču oko ekološke i klimatske krize sa kojom se suočavamo. Drugim rečima, naš emotivni i duhovni život utiče na percepciju realnosti u kojoj živimo.

Ideja ovog poglavlja našeg priručnika je da otvori prostor za razumevanje važnosti koliko duhovna i emotivna dimenzija odnosa čoveka i prirode i sve relacije unutar nje, utiču na razumevanje i percipiranje procesa ekološke i klimatske krize, a samim time i utiču naše delovanje u svetu. Ovo poglavlje će pokušati da bude skroman doprinos osvetljavanju različitih sistema znanja te struja i pravaca mišljenja različitih škola i tradicija koje se bave upravo razumevanjem i ponovnim uspostavljanjem integrativnog i isceljujućeg odnosa između čoveka i prirode kao temeljem za rešavanje ekološke i klimatske krize. Imajući u vidu svo bogatstvo, šarolikost i kompleksnost ove oblasti, poglavlje ne pretenduje da sumira sve pravce i da stvara neke eksplanatorne zaključke. Ovo poglavlje ima za cilj samo da skrene pažnju na važnost otvaranja ovih alternativnih sistema znanja u našem kontekstu/regionu, u kojem se narativ o klimatskim promenama dominantno „frejma“ kroz trokut nauke, tehnologije i ekonomije.

Razumevanje određenog procesa ili problema je uslovljeno našom percepcijom, odnosno, koliko razumemo širinu i dubinu istog. Korišćenje različitih pristupa i znanja kojima interpretiramo određene probleme i procese omogućavaju nam upravo šire i dublje sagledavanje slike i time doprinose kvalitetnijem i celovitijem razumevanju. Razumevanje ekološke i klimatske krize i promena koje ono donosi po sav živi svet na ovom planetu, zahteva zaista interdisciplinarni i transdisciplinarni pristup problemu. Interdisciplinarni pristup podrazumeva korišćenje različitih znanja i disciplina za razumevanje određenog problema, dok transdisciplinarni pristup podrazumeva nadilaženje konvencionalnih okvira nauke i izlazak u prostor psihe i emocija, ljudske svesti i imaginacije. Drugim rečima, ovo poglavlje iznosi tezu da u oblasti edukacije o klimatskim promenama u našem regionu, ne postoji prostor za učenje i razumevanje ovog procesa kroz prizmu odnosa između čoveka i prirode. Odnosno, ne postoji prostor za razmatranje i razumevanje koji je širi od antropocentričnog ekonomsko-tehnološkog pogleda. Razumevanje odnosa između čoveka i prirode treba da se proširi na način da se analizira kroz simbiozu prirodnih i društvenih nauka te integracijom oblasti psihologije i duhovnosti, sa ciljem stvaranja jedne transdisciplinarne sfere razmišljanja i delovanja koje može da ponudi celovito rešenje problema u kojima se nalazimo. Kao primer možemo da navedemo eko-anksioznost, problem koji sve više dobiva na značaju od strane raznih autora iz oblasti psihologije

Na polju ekološke i društvene misli postoje razni pravci mišljenja i delovanja koji rade na razvoju drugačijeg promišljanja ekološke i klimatske krize, a o kojima se u našem regionu malo zna, a još manje primenjuje. U ovom delu priručnika ćemo kratko navesti i osvrnuti se na neke od najvažnijih sistema znanja i autora koji donose drugačije poglede na razumevanje ove problematike. U centru promišljanja tih pravaca i autora je odnos čoveka i prirode. Način na koji percipiramo ulogu i odnos čoveka sa prirodom definira smisao naše egzistencije na Planetu Zemlji. Ovi pravci i autori idu dalje od “mejnstrim” ideologije održivog razvoja koja se u svom fokusu bavi održivim iskorišćavanjem prirodnih resursa zarad održavanje dominantnog političko-ekonomskog modela koji je baziran na konstantnom ekonomskom rastu. Ovi pravci na određeni način dekonstruiraju i kritički preispituju 4 glavna temelja moderne industrijske civilizacije:

• Vera u ekonomiju

• Vera u nauku

• Vera u individuu

• Vera u racionalnu/objektivnu stvarnost

Osnovna ideja ovih sistema znanja i autora jest da otvore prostor za drugačiji način percepcije i razumevanja ekološke i klimatske krize, ukazujući da temelj problema leži u civilizacijskom razvoju čoveka koji je izgubio kontakt kroz prirodu sagledavajući prirodu isključivo kroz racionalističko-tehnološko-eksploatacijsku paradigmu. Ono što ovi sistemi znanja pokušavaju da otvore za promišljanje i ponovnu revalorizaciju, jest odnos čoveka i prirode kroz duhovni/imaginacijski aspekt u kojem ključnu ulogu igra čovekov međuzavisni i simbiotski odnos sa prirodom. Čovek mora ponovno da se poveže sa prirodom kroz otvaranje svoje svesti i ponovnu revalorizaciju svoje uloge u mreži života na Zemlji. Kroz razvoj imaginacije i duha, čovek mora doći do novih prostora svesti u sebi koji će omogućiti nove načine percepcije odnosa čoveka i prirode i na taj način vratiti čoveka nazad u mrežu života kojoj pripada. Čovek mora na izvestan način, ponovno da redizajnira sebe tako što će omogućiti da ljudska egzistencija bude podržavajuća i isceljujuća za prirodu, za razliku od stanja u kojem se ljudska vrsta trenutno nalazi, a u kojem je sveprisutna destrukcija prirode i ostalih bića. Kako promišljati i stvarati nove svetove, nove priče i nove narative, primenjivati znanja koja su negujuća za prirodu i sva bića, uključujući čoveka, kako aktivirati neke nove načine percepcije i recepcije, otvarajući potencijal čoveka da stvara, a ne da razara. Ova pitanja su ključna pitanja koja ovi pravci i autori pokušavaju osvetliti kao neki novi put kojim ljudska vrsta treba da kroči. Ne samo da bismo izbegli ekološki i klimatski kolaps, već kako bi smo zaista došli do kvalitetne i ispunjavajuće ljudske egzistencije koja je u skladu sa čovekovom ulogom zaštitnika, a ne razaratelja.

Za to nam je potrebno da radimo na usvajanju i razumevanju nekih drugačijih znanja i vrednosti. Imaginacija i svest su nam glavni alat na tom putu, a taj put vodi nekim stazama koje idu onkraj racionalnog i ulaze u sferu psihologije, filozofije i duhovnosti. Jer osim klimatske i ekološke krize, mi se danas nalazimo u duhovnoj krizi koju suvremeni način egzistencije na određeni način neguje, jer otuđenost od samih sebe, jednih od drugih i na kraju, otuđenost od Prirode, je ono šta je po mnogim autorima iz ove sfere, glavni uzrok društvene, političke, ekološke i klimatske krize. Kreiranje novih svetova, novih priča, i novih i drugačijih odnosa sa samima sobom i svime šta nas okružuje, je ono šta nam je u ovom momentu najpotrebnije kako bi smo napravili Veliki Zaokret, od razaranja ka stvaranju.

„Naša civilizacija će završiti jednog dana. Ali mi imamo veliku ulogu za odigrati u procesu definisanja koliko brzo i kako će završiti. Globalno zagrevanje je moguće da je rani simptom te smrti. Udišući, znam da će ova civilizacija umreti. Izdišući, znam da ova civilizacija ne može da pobegne smrti. Ovo je poziv na tranziciju koju nam „zvona svesnosti“ šalju: da odemo dalje od civilizacije koja se toliko udaljila od filozofije međusobnog bivanja’’ Thich Nhat Hanh – učitelj zen budizma

* * *

Od dualizma i antropocentrizma do pluriverzuma
kratak prikaz različitih teorijskih pravaca i disciplina i njihovih temeljnih pojmova

Dualizam

Dualizam kao doktrina o razumevanju čoveka i sveta ima za temeljnu pretpostavku da je čovek podeljen na telo i um, a svet ili priroda, na živu i neživu materiju. Rene Descartes je verovatno najpoznatiji mislilac i zastupnik ovog pravca razmišljanja. Razdvajanje čoveka i prirode na dve odvojene dimenzije, je otvorilo vrata za materijalističko, mehanicističko i redukcionističko shvatanje života i sveta u kojem živimo. Zapadna nauka je usvojila racionalistički pristup razumevanja sveta kroz principe izvođenja zaključaka putem proverljivih i merljivih materijalnih dokaza. Znanja i istine koje se ne mogu proveriti na ovaj način nisu validna, samim time, ne mogu se upotrebiti za dokazivanje određenih principa. Dualizam i razvoj zapadne nauke je doveo do procesa supstancijalnog razdvajanja čoveka od prirode u kojem se čovek izdigao iznad prirode i zagospodario njome. Razvoj parne mašine i Industrijska revolucija je dodatno ojačala sposobnosti Čoveka da zauzda prirodu i stavi je pod svoju kontrolu. Nošen na talasima pobede nad Prirodom, čovek je nastavio da sve više, jače i dublje grabi i ostvaruje svoj interes eksploatišući prirodu, u duhu racionalizma okarakteriziranu isključivo kao skup prirodnih resursa nad kojim čovek polaže svo pravo kao superiorna životinja u biološkom lancu.

Thomas Berry, jedan od najinspirativnijih ekoloških mislioca je rekao sledeće o Descartes-u i racionalizmu: “Descartes je ubio Zemlju i sva njena živa bića. Za njega, prirodni svet je mehanizam. Nije bilo mogućnosti za formiranje prisne veze između čoveka i sveta prirode. Zapadnjaci su postali autistični naspram okružujućeg sveta. Nije moglo da se stvori zajedništvo sa pticama, životinjama ili biljkama jer su to samo bili mehanički izumi. Prava vrednost stvari je reducirana na njenu ekonomsku vrednost. Destruktivni antropocentrizam je stupio na snagu“.

Bruno Latour i još niz autora iz polja društvenih nauka naglašavaju tri fundamentalna dualizma koje definiše domininantna forma Euro-modernizma: Podela između prirode i kulture, između nas i njih (Zapad vs. ostali) i podela između tela i uma.

Do dan danas, dualizam i racionalističko-materijalistička ideologija koje je proizišla iz njega, dominira kao glavni način percepcije sveta i života, a samim time i kreira mainstream narativ razumevanja odnosa čoveka i prirode, a zatim i procesa klimatskih promena kao direktne posledice dominacije racionalističke ideologije i sistema vrednosti. Kao direktna suprotnost, postavlja se pitanje kakva bi to bila ne-dualna ideologija i način razumevanja sveta i života.

Ne-dualizam

Ne-dualizam je koncept učenja u različitim filozofskim i duhovnim pravcima koji se bavi istraživanjem poveznica, međuzavisnosti i jedinstva egzistencije svog živog sveta. Jednostavno rečeno, ne-dualna ideologija i sustav vrednosti se bavi uspostavljanjem veza između čoveka, ne-ljudskog sveta i prirodnog okruženja u kojem čovek živi. U ne-dualnom svetu, naša realnost i svet u kojem živimo je produkt veza i ko-kreacije sa drugima (ljudskim i ne-ljudskim bićima). Ideju ne-dualizma kao temeljne osnove postojanja možemo naći u svim ne-Zapadnim filozofskim sistemima Budizma, Hinduizma, Taoizma, filozofiji Domorodaca (Američki i Latinoamerički Indijanci, različita plemena diljem sveta) te njihovim različitim pravcima učenja i delovanja, dok je u Zapadnoj filozofiji, njen najpoznatiji zastupnik, bio holandski filozof Baruch Spinoza.

Ne-dualizam je glavni filozofski fundament, odnosno vrednosni temelj iz kojeg se sagledava promišljanje odnosa čoveka i prirode kod autora i pravaca kojih ćemo se dotaknuti. U ne-dualističkoj filozofiji, brišu se racionalističke i antropocentrične postavke za razumevanje čoveka, sveta, prirode i njihovih međusobnih odnosa i veza.

Ontologija

Ontologija, kao filozofska disciplina, najjednostavnije rečeno, se bavi proučavanjem postojanja, ili filozofski rečeno, proučavanjem načina bivstvovanja svih stvari i bića. Ali ontologija je i mnogo više od toga. Ontologija je takođe studija o tome kako utvrđujemo da li stvari postoje ili ne, kao i klasifikacija postojanja. Pokušava da uzme stvari koje su apstraktne i utvrdi da su one, u stvari, stvarne. Ontologija kao disciplina, u svetlu ne-dualizma je bitna jer se bavi načinima percepcije realnosti i različitostima postojanja koja nisu merljiva ili proverljiva na racionalistički/dualistički objektivan način. U filozofiji, ontologija je centralna disciplina metafizike koja se bavi istraživanjem fundamentalne prirode realnosti.

Indigenous (domorodačka) znanja i sistemi vrednosti

Danas, u novijoj ekološkoj misli, u zadnjih 10-ak godina, pojavio se trend revitalizacije i revalorizacije znanja domorodačkih naroda. Pod domorodačkim narodima se misli na narode koji su obitavali pre kolonizacija njihovih teritorija. Najčešće u ovoj kategoriji se spominju Severnoamerički Indijanci, Južnoamerički Indijanci, ali i ostali narodi i plemena diljem sveta čija su tradicionalna znanja i običaje proučavale razne naučne oblasti.

Da bi smo razumeli domorodačke znanja I načine viđenja sveta I života, moramo da razumemo da su ovi sistemi znanja pre svega ontološki i ne-dualni. Dakle, ne možemo ih sagledavati i razumevati kroz zapadnu racionalističku paradigmu razumevanja realnosti. Prosto rečeno, filozofija I domorodački sistemi znanja se baziraju na intuitivnom posmatranju života koji se bazira na razumevanju odnosa sa prirodom i interakcijom svih živih biča u mreži života. Animizam, odnosno, vjerovanje da sve ima duh i dušu je jedan od centralnih stubova viđenja kako svet funkcioniše u domorodačkim znanjima. Sve je živo i u konstantnom pokretu. Robin Wall Kimmerer u svojoj knjizi „Braiding Sweetgrass“, uvodi koncept „Grammar of Animacy“, grubo i doslovce prevedeno “Gramatika Životnosti”. Ovaj koncept ukazuje da naš govor treba stvarati drugačiju percepciju i odnos sa prirodnim svetom. Npr, Severnoamerički Indijanci za drveće kažu „Standing People“, ili za kamenje kažu „Rock People“. Za Severnoameričke Indijance drveće, kao i kamen i zemlja je deo njihove porodice, deo iste mreže života koje smo svi deo. A o porodici se staramo i brinemo sa puno brige i ljubavi jer su deo nas, a mi deo njih.

Relacionalizam

Relacionalizam je još jedan termin koji se upotrebljava u ne-dualističkoj filozofiji za prikazivanje da celokupna realnost, priroda i svet kao takav, postoji samo i isključivo zahvaljujući međusobnim vezama i odnosima između različitih bića. Da nema tih međuzavisničkih veza, život nebi bio moguć. Stvari i bića nisu zasebni objekti/subjekti nego splet relacija koje ih čine upravo onime što oni jesu.

Konvivijalnost

Konvivijalnost je termin koji se odnosi na alate i procese za stvaranje i osnaživanje zajednica. Ovaj termin je skovao Ivan Ilich kako bi u suštini opisao drugačiju vrstu zajednica ljudi I način života ljudi koji je antipod načinu kako je društvo ustrojeno u kapitalističkom modelu na grupe pukih potrošača, kojima upravljaju eksperti raznih vrsta. Kod Ilicha, društvo je kreativno i samo stvara alate kojima ljudi namiruju potrebe na ekološki i društveno odgovoran način. Alate kod Ilicha ne treba shvatiti kao tehničku stvar, nego kao procese koji pomažu ljudima da žive kreativno, odgovorno, poštujući svačije potrebe u skladu sa prirodnim limitima.

Degrowth

Degrowth je društveno-teorijski koncept koji ima za cilj da stvori drugačiji narativ razvoja ljudske civilizacije od trenutnog koji je baziran na eksploataciji ljudi i životne sredine. Degrowth je najviše poznat po kritikama kapitalističke ekonomije bazirane na konstantnom rastu, ali je i mnogo više od toga. Degrowth, kao pokret i način života, također stvara novu viziju i narative ljudske egzistencija koja je bazirana na razumevanju i poštovanju prirode, kao i stvaranju novih odnosa sa prirodom i između ljudi koji nisu utemeljeni na kapitalističkoj ideologiji

Commoning/Commons

Commoning je još jedan termin koji se koristi u društvenoj teoriji kako bi označio različite prakse deljenja i kolaboracije unutar zajednica ljudi koji praktikuju inkluzivne, participatorne i demokratske vrednosti. Konkretne prakse Commons-a u ekologiji se mogu naći u principima cirkularne ekonomije i permakulture koji su usmereni na kreiranje regenerativnih sistema, proizvoda i procesa u kojima lokalna zajednica kreira, upravlja i odlučuje o njima. Principi Commonsa mogu da se nađu u raznim primerima zajedničkog upravljanja zemljištem koje koristi lokalna zajednica i sl.

Great Work/Ecozoic – Thomas Berry

Thomas Berry je jedan od najosebujnijih autora ekološke misli. Svećenik, istoričar kulture, filozof, samouki geolog. U svom radu i delovanju je najpoznatiji po kreiranju termina „Eco-zoic“ kao oznaku za označavanje ere u kojem će čovek napokon živiti po zakonima i u skladu sa Prirodom.

Berry kaže: „Predlažem termin Eco-zoic kao bolji opis od Ekološkog. Eco-logos se referiše na razumevanje interakcije stvari. Eco-zoic je više biološki termin koji se može koristiti za ukazivanje integralnog funkcionisanja živih sistema u njihovim međusobno podržavajućim odnosima“.

Berry dalje kaže: Ekozoički period mora biti identifikovan kao Era Zajednice Integralnog Života”. Prvi preduslov je da shvatimo da je univerzum zajednica subjekata, ne kolekcija objekata. Svako biće ima svoju unutrašnju formu, svoj spontanitet, svoj glas, mogućnost da se izrazi I da bude prisutno sa ostalim elementima univerzuma u odnosu subjekt-subjekt.Iako je ovo istina za svako biće u univerzumu, ovo je posebno istinito za svakog člana zajednice planeta Zemlja. Svaki element i biće Zemlje je integralno sa svim ostalim elementima I bićima

Great Turning – Joanna Macy

Joanna Macy je jedan od najinspirativnijih autora i ekoloških vizionara čiji rad je u isto vreme inter-disciplinaran i trans-disciplinaran. Veliki Zaokret (Great Turning) je termin koji Joanna koristi u svom najvažnijem delu “Rad Koji Povezuje” (Work That Reconnects) kako bi opisala civilizacijski prelaz ljudi iz društva industrijskog razvoja u društvo koje podržava život. Joanna u svom radu koristi i spaja znanja i tehnike iz teorije i prakse “systems thinking”, “duboke ekologije (deep ecology), feminizma I Budizma kako bi stvorila široku percepciju realnosti koje ljudi moraju usvojiti I negovati kako bi stvorili svet koji neguje život. Ta percepcija uključuje odbacivanje odvojenog Ja od sveta i usvajanje ekološkog Ja. Odbacivanje antropocentrizma u korist paradigme koja podupire i neguje Život, međusobnu zavisnost i ko-stvaranje svih bića, podržavanje strukturnih promena na nivou ekonomije i tehnologije i kultivisanje zaokreta svesti kroz razne načine, kao što je ne-dualna duhovnost.

Joanna Macy je jedna od prvih autora koja je počela spajati rad na psihi, emocijama, ljudskom duhu sa ekologijom. Njen ekološka vizija je u suštini vizija čoveka koji radi na sebi kako bi dostigao viši stepen svesti koji bi mogao da podržava i neguje sav život na Zemlji.

Age of Reunion - Charles Eisenstein

Charles Eisenstein je još jedan od autora talasa alternativne ekološke misli. Charles u svom radu, kao i ostali autori spaja i razmatra različite oblasti i znanja da bi historijski prikazao društveni i evolutivni razvoj civilizacije, kako i zbog čega smo došli do ekološke i klimatske krize te kako da krenemo nekim drugim putem koji će nas dovesti do ponovnog spajanja sa Životom i Prirodom. Eisenstein plete duboku kompleksnu i međusobno povezanu priču raznih aspekata razvoja ljudske civilizacije, kako smo došli do „Doba Razdvajanja“ (Age of Separation) te kako da ponovno povežemo tačke i krenemo ka „Putu Spajanja“ (Age of Reunion).

Enlightenment to Sustainment – Tony Fry

Tony Fry je dizajner i teoretičar dizajna. U svom radu, Fry se dominantno bavi proučavanjem i stvaranjem relacija između dizajna, ne-održivosti i pojma „sustainment“ koji možemo prevesti kao podrživost iz glagola podržati. Fry se u suštini bavi idejama i konceptima tranzicijskog dizajna, odnosno, odnosno kako dizajnirati sistem i društvo u smeru prelaska na „podržavajuće“ društvo koje će podržati razvoj i omogućiti život svim živim bićima. Ako uzmemo u obzir da je svaka stvar i biće dizajnirano u svojoj suštini, bilo od strane čoveka, prirode, kozmosa, evolucije, onda je dizajniranje koncepata i alata za tranzicijski dizajn, jedan od glavnih ciljeva za izradu tranzicijskog plana ljudskog društva.

Enlivement – Andreas Weber

Nemački filozof Andreas Weber je kreator još jednog ekološkog termina koji ima za cilj da opiše novu ekološku eru ljudske civilizacije. Termin „enlivement“, grupo prevedeno kao „oživljavanje“. Weber u svojim delima predstavlja alternativnu verziju razumevanja odnosa čoveka i prirode kroz tezu da ljudi i priroda egzistiraju u procesu uzajamne transformacije. Nema dualizma, između čoveka i ljudi, jer fundamentalna dimenzija egzistencije se prožima kroz sferu „aliveness“ (životnost). Svaka subjektivnost je inter-subjektivnost, odnosno, ne postoji individualni osjećaj subjektiviteta, već je svaki subjektivitet zasnovan na relaciji sa drugim subjektom. Sebstvo je sebstvo kroz deljenje sa drugim sebstvom. Cilj je videti sva bića povezana u svetu materije, želje i imaginacije. Ova perspektiva nam omogućuje da se maknemo dalje od prosvetiteljskog racionalističkog pristupa koji negira ikakav subjektivitet materijalnoj realnosti.

Post-development

Post-development (post-razvoj) je kritički teorijski pravac koji je fokusiran na kritiku modernog Zapadnog modela razvoja. Autori koji pripadaju ovom pravcu su se bavili višeslojnom kritikom Zapadnog modela razvoja iz perspektive Trećeg Sveta kako bi se očuvale i revalorizirale vrednosti i način života Trećeg Sveta. Glavna teza post-razvoja, jest, da je Zapadni koncept razvoja podbacio i ne da nije ispunio zadate ciljeve, već je daleko više toga uništio nego doneo dobra. Kako je jedan od autora ovog pravca, Wolfgang Sachs, sažeo način viđenja Zapadnog modela razvoja, slikovito opisuje kako ga ovi autori vide: “Ideja o razvoju stoji kao ruina u intelektualnom pejzažu. Obmane i razočaranja, pogreške i zločini su bili verni pratitelji razvoja i oni svi pričaju zajedničku priču. Ne funkcionira“. Otpor prema sveprisutnoj globalizaciji i očuvanje lokalne i specifične teritorijalnosti kao identiteta i načina egzistencije je jedna od glavnih osa razmatranja unutar ovog pravca.

Neki od autora koje smo spomenuli u ovom poglavlju, a nominalno se svrstavaju u teorijski pravac post razvoja, su Ivan Ilich i Arturo Escobar.

Post-ekstraktivizam

Post-ekstraktivizam je teorijski i akcijski pravac koji radikalno analizira probleme izazvane rudarenjem, te ekstraktivističku ideologiju u širem smislu, koja uništava naš odnos sa Prirodom i jedni sa drugima. Post-ekstraktivizam nas potiče da razmišljamo iz perspektive Zemlje o našoj mestu i ulozi na živom planetu, oslanjajući se na filozofiju domorodaca

Post-ekstraktivizam kao ideje i principe nalazimo u filozofiji Buen Vivir-a, u alternativnim pravcima razmišljanja o razvoju kao i u filozofiji commons-a i degrowth. U suštini, postekstraktivizam kritikuje razvojne i ekonomske modele koji su isključivo fokusirani na rast BDP-a, koji podržavaju opresivne i ne-recipročne odnose između ljudi i Majke Zemlje, kao i pljačku i otimačinu perifernih država od strane bogatog Zapada.

Buen Vivir

Buen Vivir filozofija je zasnovana na osiguravanju kvaliteta života ljudi, u smislu da ide iznad materijalnog dobrostanja (uključuje duhovno dobrostanje) i individue (uključuje osećaj zajednice) kao i iznad antropocentrizma (uključuje Prirodu). U Buen Vivir filozofiji, vrednosti Prirode su prepoznate, a sa tim i osećaj dužnosti za čoveka da održava njen integritet na lokalnom i globalnom nivou. Buen Vivir ima za cilj da prevaziđe dualizam koji odvaja društvo od Prirode, kao i razbijanje linearne ideje istorije koja pretpostavlja da tzv. nerazvijene i države u razvoju moraju preuzeti koncept i način života industrijaliziranih država.

Mitákuye Oyás’iŋ (Sve Je Povezano)

Fraza i molitva iz jezika Lakota plemena Severnoameričkih Indijanaca koja sumira ideologiju i vrednosni sistem Američkih Indijanaca. Fraza reflektira viđenje sveta u kojem je međupovezanost svih bića i materija osnova egzistencije svega. Na tragu koncepta “Grammar of Animacy”, fraza se može prevesti, kao “sva moja rodbina” ili “svi moji odnosi/relacije sa Svetom”. Mitakuye Oyasin je molitva jednosti ili ne-dualizma, koja slavi povezanost i harmoniju sa svim oblicima života, ljudima, životinjama, biljkama, kamenjem, rekama, planinama itd.

Pluriverzum – Arturo Escobar

Sada se možemo dotaknuti centralne teme ovog dela priručnika, a to je “dizajniranje pluriverzuma”. “Dizajniranje pluriverzuma”, je naslov istoimenog dela kolumbijskog antrolopoga Artura Escobar-a u kojem on gradi koncept razumevanja odnosa čoveka i prirode zasnovanog na sintezi različitih pravaca i sistema znanja iz korpusa znanja Latinskoameričkih Indijanaca i Afroamerikanaca. Prema njihovom viđenju, svet nije statični i neživi kontejner, već mreža isprepletenih niti života koje su stalno u pokretu i ljudi su dio te mreže života zajedno sa ostalim bićima. Razvoj ovakve animističke vizije života nas dovodi do koncepta “svesnog ili osećajnog univerzuma”, a zatim da je sve na svetu povezano i u odnosu jedno sa drugim u ovoj mreži života. U krajnjem smislu interpretacija domorodačke filozofije je da svet ne postoji kao takav bez međusobno zavisne i podržavajuće mreže života u kojoj se prepliću odnosi među različitim bićima/subjektima. Ova postavka predstavlja temelj egzistencije u domorodačkoj filozofiji, ne samo kod latinoameričkih domorodaca, već i kod severnoameričkih. Američki antropolog Tim Ingold je predočio ideju osjećajnog univerzuma na sledeći način: “Osećajni univerzum je onaj u kome „ je dinamički transformativni potencijal čitavog polja spektar odnosa unutar kojeg bića svih vrsta, kontinuirano i recipročno po/održavaju živote jedni drugih”.

Otuda i derivira koncept pluriverzuma, odnosno višestruke realnosti/egzistencije koje sačinjavaju tkivo našeg sveta, odnosno, univerzuma. Ingold lepo razjašnjava tezu: “Umesto da o sebi razmišljamo samo kao o posmatračima, da obilazimo objekte koji leže okolo na tlu datog formiranog sveta, moramo da zamislimo sebe na prvom mestu kao učesnike, svaki uronjen celim svojim bićem u tokove sveta-u-formaciji: Sunčevu svetlost koju vidimo, kišu čujemo i vetar osećamo. Učešće nije suprotstavljeno posmatranju, već je uslov za to, baš kao što je svetlost uslov za gledanje stvari, zvuk za njihovo slušanje, osećaj da ih dodirnete“, Ingold (2011). Drugim rečima, mi nismo radikalno odvojeni od onoga što obično shvatamo kao spoljašnju stvarnost, već takva stvarnost nastaje iz trenutka u trenutak kroz naše učešće u svetu (Šarma 2015). Čak je moguće razmišljati o egzistenciji tako duboko relacionom, procesnom, istorizovanom i naizgled stalno pokretnom i stalno menjajućem životu, svetu koji je uvek u formiranju.

Dok zapadna nauka nameće svoje kriterijume racionalnosti i objektivnosti svim oblicima znanja, podržane racionalističkim pogledom na nezavisnu stvarnost i usađena materijalno u prostor i vreme, ekonomija izvodi srodnu operaciju tako što sferu proizvodnje izvlači iz toka društveno-prirodnog života, a tehnologija sedimentira ovu ontologiju svojim nekonvivijalnim, industrijskim instrumentima. Ljudi, konačno, uče kako da deluju kao pojedinci tako što sebe tumače kao sirovine za beskrajno poboljšanje („samoalhemizacija“) u terminima Klaudije fon Verlhof [2015]).

U okviru modernih patrijarhalnih kapitalističkih društava od detinjstva učimo da damo prioritet proizvodnji i potrošnji (na račun drugih načina vrednovanja postojanja), individualnom uspehu (umesto kolektivnog blagostanja), orijentaciji ka budućnosti (umesto svesnog bivstvovanja u sadašnjosti), podređivanje duhovnosti i svesti o jedinstvu svega što postoji nauštrb robnog materijalizma, posedovanja nauštrb bivstvovanja. Sve ovo ima cenu da sebe nateramo da vidimo kao odvojene od prirode i ostalih (bilo da se radi o rodu, rasi, kulturi ili šta već imate), poričući njihovu koegzistenciju u odnosu međusobnog poštovanja.

Pitanje koje treba da si postavimo jest, da li je moguće, na što senzibilnije i podržavajuće načine, zamisliti drugačije forme znanja, bivstvovanja i delovanja bez da izgubimo osećaj za navigiranje kroz meandre modernog sistema zasnovanog na racionalizmu?

Naši ontološki stavovi o tome šta je svet, šta smo mi i kako spoznajemo svet definišu naše biće, naše delovanje i naše znanje – našu istoričnost.

Novozelandska ekološka aktivistkinja Deborah Bird Rose opservira dualizam na upečatljiv način: „zapadni dualizam podržava „začarani krug“ odvojenosti od sveta. Naše veze sa svetom izvan nas su nam sve manje jasne, sve teže za održavanje i osećanje istih kao stvarne i prisutne. Paralelni proces ovom je de-sakralizacija koja dolazi iz dualističke racionalnosti: „ Ako je život prožet različitim vezama, a ove veze se uništavaju u našem vremenu neviđenom brzinom, šta ostaje uopšte od života“?

Biologinja Kriti Šarma kaže, govoreći o pojmu međuzavisnosti i biologije, mnogi od ovih pojmova još uvek podrazumevaju „nezavisne objekte koji međusobno deluju”. Postoje dve promene, prema Šarmi, koje se moraju desiti da bi se pojavio istinski koncept međuzavisnosti: prvi podrazumeva prelaz „od razmatranja stvari u izolaciji ka razmatranju stvari u interakciji“; drugo, teže izvodljivo, jest prelaz "iz razmatranja-stvari kroz interakciju na razmatranje stvari kao međusobno konstituisane, to jest, posmatranje stvari kao uopšte postojeće samo zbog njihove zavisnosti od drugih stvari“

Da li je moguće, dakle, razviti dublji pojam relacije, onaj u kome relacioni osnov postojanja radikalno prožima ceo poredak stvari? Arturo Escobar kaže: „Smatram da je koristan jedan opšti princip, a to je da je relaciona ontologija ona unutar koje ništa ne postoji pre relacija koje je čine. U ovim ontologijama život je međuodnos i međuzavisnost kroz i skroz, uvek i od početka”.

Budizam ima jedan od najsažetijih i najsnažnijih pojmova u ovom pogledu: “Ništa ne postoji samo po sebi, sve ko-egzistira, mi smo u su-bivstvu sa svim na planeti“. Ovaj princip međusobnog bića je u velikoj meri razvijen u budističkoj misli.

U fenomenološkoj biologiji, postoji koncept o „neprekinutoj podudarnosti našeg bića, našeg delanja i našeg saznanja“ (Maturana i Varela 1987). Drugim rečima, postoji duboka veza između delanja i iskustva, koje Maturana i Varela sažimaju uz maksimu „svaki čin saznanja stvara novi svet". Ova koincidencija bivanja-činjenja-znanja implicira da smo duboko uronjeni u svet zajedno sa drugim živim bićima, koja su slični i neizbežni znalci-činioci koliko i mi sami. Ovo je izjednačeno sa Šarminim insistiranjem da se istinska međuzavisnost postiže samo kada smatramo da su svi entiteti međusobno konstituisani.

Ontološki dizajn

Escobar kaže da se dizajn mora promatrati u ontološkim kategorijama zbog same prirode dizajna, odnosno procesa dizajniranja.

„Nailazimo na duboka pitanja o dizajnu kada prepoznamo da, kada dizajniramo alate, dizajniramo načine egzistiranja. Shvaćen kao „interakcija između razumevanja i kreiranja, dizajn je ontološki utoliko jer je on dijalog o mogućnostima“. Ontološka dimenzija dizajna se otvara kada otvorimo pitanja kako društvo rađa inovacija čije postojanje zauzvrat menjaju to društvo. Digitalne tehnologije su radikalni primeri radikalnih inovacija koje su otvorile neviđeno polje mogućnosti. U tom smislu, svaki alat i tehnologija spadaju u ontološku dimenziju jer otvaraju ceo novi skup rituala, modusa rada i načina egzistencije, te na taj način definišu pojam šta to znači biti čovek.

Drugi način za razumevanje ontološke dimenzije dizajna, jest, da u procesu dizajniranja novih alata i tehnologija, mi ljudi dizajniramo uslove egzistencije. Mi dizajniramo alate i tehnologije, zauzvrat, oni nas takođe (re)dizajniraju. Mi dizajniramo naš svet, svet reaguje u povratnoj sprezi i dizajnira nas same na izvestan način.

Escobar zastupa tezu da je najvažniji dizajn upravo ontološki dizajn. Smisao ontološkog dizajna je taj da on predstavlja intervenciju u pozadini našeg nasleđa, rastući iz već postojećih načina egzistiranja u svetu i duboko utičući na to kakva smo vrsta bića. U stvaranju novih predmeta, oprema, zgrada i organizacionih struktura, ontološki dizajn pokušava unapred da predodredi kako i kada će se dogoditi rupture u našim svakodnevnim praksama i alatima koje koristimo, u otvaranju novih prostora u kojima možemo da radimo i da se igramo. U tom smislu, ontološki dizajn je sam po sebi, refleksivan i politički, sa pogledom unazad na tradicije koje su nas formirale, ali i sa pogledom unapred na još ne-kreirane transformacije naših zajedničkih života. Kroz formiranje novih alata, dolazimo do promene svesti ljudske prirode i delovanja, koje kao rezultat dovode do novog tehnološkog razvoja. Proces dizajniranja je deo ovog „plesa“ u kojoj se stvara struktura mogućnosti.

Isečak iz Escobarove knjige

„Globalna tranzicija je počela - planetarno društvo će poprimiti novi oblik u nadolazećim decenijama. Ali rezultat procesa je upitan? Ovisno o tome kako će se razrešiti ekološki i društveni konflikti, globalni razvoj se može razgranati u dramatično drugačijim putevima. Iz pesimističke perspektive, veoma je lako zamisliti tužnu budućnost osiromašenih ljudi, kultura i prirode. Zaista, mnogima ova mračna mogućnost se čini najizvesnijom. Ali to nije neizbežno. Ljudska civilizacija ima mogućnost da predvidi, da odabere i reaguje. Iako se čini neverovatnim, tranzicija u budućnost obogaćenih života, ljudske solidarnosti i zdravog planeta je moguća.

Život na našem planetu je u problemu. Teško je otići bilo gde, a da se izbegne konfrontacija sa ranjenošću našeg planeta, razdiranjem samog tkiva života. Naš planet nam šalje znakove upozorenja da živimo u svetu koji može da prestane postojati, barem kao dom svesnog života. Sama ta mogućnost menja sve za nas. Globalna revolucija dolazi i mnogi zazivaju Veliki Zaokret.

Ekološka civilizacija nije nešto ka čemu se stiže, nego nešto šta se stalno kreira. Njeno oživljavanje i podržavanje podrazumeva pravednije i kooperativnije odnose između ljudi, kao i transformirane odnose ljudi sa širom zajednicom života. To je nešto u čemu svatko mora biti uključen i u čemu ima svoje mesto.

Inicijativa za Veliku Tranziciju razlikuje 3 pogleda na svet – evolucionarni, katastrofični i transformativni – sa pratećim globalnim scenarijima: konvencionalni svet, barbarizacija i Velika Tranzicija. U ovom okviru, samo zadnji scenario predstavlja održivo rešenje, ali zahteva radikalne promene u vrednostima nove socioekonomske i institucionalne strukture. Paradigma Velike Tranzicije naglašava međupovezanost i zamišlja odvajanje blagostanja od ekonomskog rasta i potrošnje i kultiviranje novih vrednosti (solidarnost, etika, zajednica, smisao). Velika Tranzicija predlaže alternativnu globalnu viziju koja će zameniti industrijski kapitalizam sa konceptom civilizovane globalizacije.

Razne ideje tranzicijskog dizajna su potrebne da bi se krenulo ka post-ugljeničnoj ekonomiji. Vandana Shiva promoviše koncept „od nafte ka zemlji“ (from oil to soil), od mehanicističko-industrijske paradigme fokusirane na globalizovana tržišta ka paradigmi koja je fokusirana na ljude i planet. Zato su potrebne strategije re-lokalizacije bazirane na razvoju decentralizovanih sistema koji počivaju na biodiverzitetu i organskoj hrani i energetskih sistema koji rade na principu grassroots demokratije, lokalnih ekonomija, očuvanju zemljišta i ekološkog integriteta.

Ovakva vrsta tranzicijskog dizajna traži svest o pravima zajednice na njihove teritorije i svest o nejednakim globalnim potrošačkim obrascima i ekološkog otiska. Kritike kapitalizma, kulturne politike, duhovnosti i ekologije su isprepletene zajedno u dijagnozama problema kao i mogućim solucijama za promene. Ekologija transformacije je viđena kao jedan od puteva za sprečavanje divljanja globalnog kapitalizma i izgradnju održivih zajednica; njene glavne komponente uključuju ekološku pravdu, biološku i kulturološku različitost, bioregionalizam, ukorenjenost u mestu, participatornu demokratiju i zadružnu samoorganizovanost. Neki tranzicijski dizajni uključuju i koncept „sve-osećanja“ (pansentience) koji je sastavni deo domorodačkih sistema znanja i vrednost, koji ukazuje da je svest i smisao sastavni deo svih živih bića i materije, ne samo ljudi.“

Završna reč

Ovo poglavlje našeg priručnika je imalo za cilj da otvori jedan mali prozorčić za uvid u neke od „drugačijih” i “alternativnih” sistema znanja i njihove načine percepcije ekološke i klimatske krize koji nisu toliko poznati u našem regionalnom kontekstu. Ova lista autora, koncepata, ideja i termina nije iscrpna i ne završava se ovde. Sve šta je navedeno u ovom poglavlju je samo jedan mali fragment ogromnog alternativnog ekološkog sistema znanja i vrednosti. Cilj ovih autora i sistema znanja je da otvori neke nove kanale percepcije i svesti u ljudima pomoću kojih ćemo moći da razvijamo nove ekološke narative i imaginacije bazirane na vrednostima koje neguju Život na ovom planetu.

Narativ o klimatskim promjenama i ekološkim problemima u našem regionu je baziran na objektivnom naučnom diskursu koji nam pomaže da razumemo šta se činjenično dešava sa Planetom i ekosistemina i koje su posledice toga po ljude i ostale vrste. I koliko god da su svi ti podaci alarmantni i najavljuju moguće katastrofe po sav život na Planeti, stvari nastavljaju da idu po obrascu „bussines as usual“. Prirodne katastrofe dođu, prođu, zaborave se, dođu nove prirodne katastrofe i tako u krug, začarani krug.

Ono šta navedeni autori i sistemi znanja predlažu da bi se prekinuo ovaj začarani krug je kreiranje novog smisla, novog načina života i novog načina razvoja ljudske civilizacije na Planeti Zemlji. Svi ovi sistemi znanja i autori se spajaju oko koncepta „ne-dualizma“ koji vidi život svih bića kao deo mreže života u kojoj su svi međusobno povezani i međusobno zavisni. To je temelj za razumevanje i za početak nekog novog načina razvoja ljudske civilizacije koji je u skladu sa Prirodom. Svatko od nas ima dužnost i obavezu da neguje život na ovoj Planeti. Bez nege i razvoja svesti i duha koja nam daje smisao svemu šta radimo, nije moguće napraviti Veliki Zaokret, Ekološku Tranziciju/Transformaciju. Znanje koje nam omogućuje razvoj svesti i duha i nove načine percepcije je neizostavna karika u kreiranju rešenja za kvalitetniji, smisleni i održiviji način života ljudi na Planeti. To je suština ovih sistema znanja. A upravo toga nam u današnjem modernom načinu života najviše fali.